Pet dana planine, skoro 100 kilometara staze i oko 4.000 metara elevacije prešla je na svojim nogama ova žena od metar i nešto preko šezdeset, i još malo 50 godina, spavala u šatoru, sve vrijeme nosila ranac težak trećinu svoje kilaže.
Highlander Durmitor je definitivno avantura mog života!
Na Highlander događaju bila sam prvi put lani, isto na Durmitoru, tada na jednodnevnom, kada sam sa prijateljicama Biljanom i Milenom prošla Lyra stazu. Taj format tada je i organizovan prvi put. Na kraju tog dana sebi sam rekla – ovo mora da se ponovi.
Rekla sam sebi tada i da sljedeći put to mora da bude Hercules, petodnevna, ujedno i najduža Highlander avantura.
I bila je. Tih pet dana sad je iza mene.
Iako mi Durmitor nije baš nepoznat, jer već sam bila i na Prutašu, Bobotovom kuku, Mininom i Terzinom bogazu, na Međedima, Malom i Velikom, Bandijerni, na jednom od Zubaca… u tih pet dana Herculesa vidjela sam, i za mene, potpuno nove staze na toj planini, u tih pet dana prepješačila sam oko 93 kilometra, noseći ranac težak nešto ispod 20 kilograma, što je trećina moje kilaže.
U tih pet dana (5. do 9. jula) još jednom, shvatila sam i za šta sam još sposobna. I, upoznala sjajne ljude.
I još sam, dok je trajala ova, već guglala o nekoj novoj Highlander avanturi.
Nažalost, bilo je i loših vijesti, na kraju ove avanture stigla je najava da Highlandera na Durmitoru neće biti 2026, možda ni godinu poslije, možda nikad više.
Koliko bih samo žalila da nisam ovo iskusila, i to baš kod kuće.
Počeo u Hrvatskoj, sada se održava na četiri kontinenta
Ovogodišnji Highlander Durmitor peti je koji je organizovan u Crnoj Gori. Domaćin avanture je Multisport akademija Mayer (MAM).
Nastao je u Hrvatskoj, a do danas se organizuje na četiri kontinenta. Osim u Evropi, Highlander avantura organizuje se još u Americi, Aziji i Australiji, odnosno Okeaniji.
U Evropi, postoji 13 takvih događaja, od kojih je jedan (bio) Highlander Durmitor.
Prije nego što sam krenula na Žabljak, provjerila sam aplikaciju moga sata koja je pokazivala da sam od početka godine na planini prešla više od 300 kilometara. Da, samo na planinarenju, plus dvije trejl trke.
Sa tolikom kilometražom i sad već iskustvom Highlandera iza sebe, reći ću da taj događaj nije poput klasičnog planinarenja. Makar ne većine tura na kojima sam ja bila.
Sve svoje nosiš sa sobom
Ja obično idem na jednodnevne šetnje. Ako i ostajemo duže, do sada smo uvijek bili smješteni negdje, u privatnom smještaju, planinarskom domu… Tu bismo ostavili višak stvari i na uspon krenuli rasterećeni ili samo sa opremom za jednodnevno penjanje.
Prvi put, ja sam sve svoje sa sobom nosila nedavno, kada sam sa ekipom iz “Međeda” i “Brskova” išla na Mitikas, na Olimp, Grčka. Tada smo se u 24 sata, sa svim stvarima, najprije popeli do planinarskog doma na oko 2.700 metara, usput savladavši oko 1.700 visinske razlike i sjutradan se spustili isto toliko (plus oko 250 do Mitikasa).
I to je jedna od stvari koja me na neki način ohrabrila da se lakše upustim u Highlander avanturu. Rekla sam sebi “okej, ako si mogla dva dana da nosiš sve svoje gore, dolje, da prelaziš visinsku razliku od 1.700 do 2.000 metara, ne mora biti mnogo teže da to isto uradiš, ali umjesto u dva, u pet dana”.
Još jedna avantura koja me pripremila za Highlander je uspon na tri vrha Komova za jedan dan. A to se desilo nešto prije Olimpa.
Ženo, kažem sebi, ti si u stanju da se popneš u jednom danu na Kučki, Ljevorečki i Vasojevićki kom. To valjda pokazuje neku fizičku i mentalnu snagu.
Tokom pet dana Highlandera nosila sam ranac težak skoro trećinu moje kilaže, nešto ispod 20 kilograma.
To zapravo nije preporučljivo i sljedeći put ne bih tako, ali – nisam znala drugačije. I, nisam ni imala drugačije. Prijatelji su pomogli koliko su imali i mogli, pa sam makar nosila laganu podlogu i vreću za spavanje.
Šator koji sam nosila težak je 2,3 kilograma (McKinley VEGA 10.2 I), uz to tu su štapovi za planinarenje, veš, čarape, pribor za ličnu higijenu, rezervna garderoba…
Iako domaćin, makar na ovom durmitorskom, obezbjeđuje obroke za svaki dan, svako od nas je sigurno ponio i nešto svoje. Kod mene su to bile urme, gelovi za nadoknadu energije (spas!), proteinske čokolade…
Iako redovno uzimam magnezijum (kapsule), iskustvo me naučilo da je dobro da pri sebi ipak imam i magnezijum direkt, za brzi oporavak i za ne daj bože. Ako ne treba meni, možda će trebati nekom drugom. Ista stvar i sa elektrolitima – uzimam ih u kapsulama, ali sam svakako pri sebi imala i hidrostar, šumeće tablete.
Sad kad je sve prošlo, što se hrane i suplemenata tiče, mogu reći da sam svega uzela taman koliko je trebalo, jer kriza na stazi nije bilo, nisam osjećala ni zamor u nogama, niti da mi fali tečnosti, ni energije.
Patike i sat me nisu iznevjerili
Prvog dana odustala sam od rezervnih patika i sve dane prehodala u Salomon patikama za trejl trčanje (Glide Max). Na planinarenje inače uvijek idem u gojzericama. Tokom Highlandera mi se činilo da bi mi nokti otpadali da sam to uradila.
Uz svu opremu, nosila sam i eksterenu bateriju, za telefon. Nisam morala, organizator je na kontrolnim tačkama omogućio punjenje. Ipak, nikad ne znate da li će biti mjesta da svi napune uređaje.
Pohvala za moj Suunto sat, kojem punjač nije trebao u tih pet dana avanture. Prošle godine kad sam završila jednodnevni Lyra događaj i pomislila kako jednom želim da se oprobam i na višednevnom, ukapirala sam i da to ne bi mogla da prati baterija sata koji sam tada nosila. Samsung Galaxy, star tada već dvije godine, u modu u kojem snima moju aktivnost na stazi, bio bi prazan već do podneva. Tada je pala i odluka da bi valjalo da uložim u novi sat, vagala sam između Garmina i Suunto modela i, na jednu preporuku, izabrala Suunto.
Model Suunto Vertical, prema svim opisima, ima dugo trajanje baterije. Tokom Highlander Durmitor avanture, u pet dana, ja nijednom nisam napunila bateriju sata, sve vrijeme na stazi bilo mi je uključeno snimanje aktivnosti u punom modu. U toku noći nisam gasila sat. Kad sam sve završila, baterija je bila na 47 odsto. Preporuke, što se mene tiče.
Hvala Lili
Na turama, naravno, uvijek upoznate nekog novog. Ili bolje upoznate nekog koga već poznajete. U moj slučaju, u pet dana, bolje sam upoznala Lili, Ruskinju koja već osam godina živi i radi u Crnoj Gori. Lili sam upoznala na nekoj od planinarskih tura, srele smo se nedavno i na Bjelogrivac trejl trci u Mojkovcu, družile se tada i na taboru planinara.
Da nije bilo Lili, možda ne bih ni bila na ovom Highlanderu. Moja ekipa je iz opravdanih razloga odustala, a meni se činilo da bi dobro bilo da na stazi, na Durmitoru, ipak imam “nekog mog”. Lili se javila neki dan, poslala mi poruku, da pita da ne bih išla i ja. I to je momenat u kojem, uz sigurnost u mentalnu i fizičku snagu, prelazim na stranu “pa možda ipak treba da probam”.
Konačno me u sve uvukao Igor Majer, osnivač Multisport akademije Mayer i organizator Highlandera Durmitor, koji je na moje “da ne idem sama”, rekao da nikako ne mogu biti sama na stazi. I rekao – samo dođi.
Ipak, za Lili posebna zahvalnost jer je bila sjajna “cimerka” i podrška na stazi, oko staze.
Novi ljudi
Na Higlanderu sam upoznala i sasvim nove ljude, sve iz drugih država, jer ove godine jedina sam bila iz Crne Gore. Kako sam ukapirala, u svih pet godina, jedina sam žena iz Crne Gore, a prije mene, među domaćim učesnicima, na Highlanderu Durmitor bila su još samo dva muškarca.
Ove godine, na Durmitoru su bili učesnici iz Hrvatske, Slovenije, Srbije, Bjelorusije, Njemačke, Poljske…
Nisam imala prilike da se sa svima više družim i porazgovaram, ali za one sa kojima jesam, sigurna sam da ćemo se opet družiti na stazama, u Crnoj Gori, ili negdje drugo. Sa Davorom iz Hrvatske, koji me i dočekao na Crnom jezeru, na kraju, sa kojim sam plakala kad sam shvatila da sam uspjela, već pregovaram.
Šta treba da znaš o Highlanderu?
Highlander nije takmičenje – niko vas neće potapšati zato što ste stigli prvi, niti se za to dobija medalja. Jedino se broji da na kraju dana na vrijeme stignete na kontrolnu tačku.
Tokom Highlandera Durmitor prolazite sedam kontrolnih tačaka, od kojih su dvije “self check”, kao potvrda da ste stvarno prošli zadanom rutom, prema glavnoj kontrolnoj tački za taj dan, odnosno prema kampu.
Ruta Highlandera Durmitor je sljedeća:
- Crno jezero – Dobri do (KT1)
- Dobri do, preko Škrčkog ždrijela, na Škrčka jezera (palo je kupanje, naravno), do Sušičkog jezera (KT2)
- Sušičko jezero, ispod Planinice, preko Zmijnjeg jezera (KT3, self check), do Macanske doline (KT4)
- Macanska dolina, Ćurevac (KT5, self check), Radovan luka i kupanje u Tari (KT6)
- Radovan luka, Barno jezero, Crno jezero (KT7).
Opciono je, svakako, dopušteno da se popnete na usputne ili manje usputne vrhove, obiđete pećine, vidikovce. A ne morate. Ja nisam, pa je moja izmjerena distanca oko 93 kilometra.
I opet, čak i ako idete na planinarenje, preporučujem Highlander avanturu. Ove na Durmitoru neće biti dogodine, možda nikad više (sve to je tema za drugi tekst), ali možete da se oprobate na nekoj drugoj stazi.
Ja sigurno hoću.
I, još i ovo, da znate, postoje različiti formati, uz Lyra, avanturu koja traje jedan, i Hercules, avanturu koja traje pet dana, postoje i Pegasus (tri dana) i Orion (dva dana). Izaberite lokaciju i dužinu staze koja vam najviše odgovara.
Detaljnije o Highlanderu i avanturama širom svijeta pratite na zvaničnoj stranici: www.highlanderadventure.com.
Na kraju VELIKO, OGROMNO hvala mojoj družini, ljudima koji avanturama uvijek kažu DA, koji su bez riječi prihvatili poziv da prođu Lyra stazu i tako, simbolično, isprate Lili i mene na ovaj put. Hvala i mojim ljudima koji su dok je sve trajalo, pisali, pitali dokle sam i kako sam.
Rekao mi je lijepo Igor da neću biti sama na stazi.
