“Šest godina je prošlo od mog prvog odlaska na Pamir i neuspjelog uspona na Lenjin. Tada sam pošao početkom avgusta i u ogromnoj grupi, što se ispostavilo kao pogrešan potez. Teško mi je tada bilo, ali kako je vrijeme odmicalo sve više sam bio ponosan na taj moj Pamir i sve što sam tada doživio na toj planini. Nikada me nije grizla sujeta, nikada nisam patio za tim usponom, niti sam htio da ga penjem pod svaku cijenu. Propustio sam nekoliko prilika da se vratim, ali baš zato što mi se nije žurilo… čekao sam pravi momenat”.
Za Dražena Markovića, crnogorskog planinara i jednog od osnivača Planinarsko-sportskog kluba „Međed“, pravi momenat je došao.
Jula 23, Marković se uspješno popeo na Lenjinov vrh, jedan od sedamhiljadaša Kirgistana (7.134 metra).
Upućeni kažu da je i najpristupačniji među kirgistanskim vrhovima preko 7.000 metara, ali da nije za potcjenjivanje, jer penjače očekuju ekstremni vremenski uslovi, gdje temperature dostižu i do minus 30 stepeni Celzijusa i duvaju jaki vjetrovi.
Marković za portal Maja.team kaže da šest godina od prvog pokušaja jeste dug period, ali da je sada krenuo sa mnogo više iskustva i mentalno snažniji, iako prvi put fizički jači, kako kaže “u zenitu mladosti”.
Ipak, ova godina je bila njegovo vrijeme za Lenjinov vrh.
“Svaka planina ima određeni period kada se na nju penje, a ja sam tada otišao sa ogromnom grupom, neinformisan i na kraju sezone penjanja na tu planinu. Planina Pamir i sam vrh Lenjin nekada su pripadali Himalajima. Sa nekim novim vremenima, podjelama i računanjima i to se promijenilo. Sada je Pamir zasebna planina, ali konfiguracijom i ljepotom ništa nije manje lijepa od Himalaja, a i u sebi sam osjećao da sam na tom vrhu ostao ‘nedorečen’. To je negdje prelomilo da se vratim baš na ovaj vrh, a ne na neki drugi sedamhiljadaš na toj planini”, kaže.
Kako pojašnjava, osnovni plan penjanja na tu planinu traje 15 do 19 dana, pod uslovom da vas posluže vremenske prilike. U suprotnom, to može da traje duže. A njegova grupa i ove godine produžila je boravak na sedam dana, jer im vremenski uslovi za uspon na vrh nisu išli na ruku.
“Da biste ušli u šansu da se penjete na Lenjin, morate odraditi aklimatizaciju na jedan vrh preko 4.000, jedan vrh preko 5.000 i dva puta da popnete vrh Razdeljnaja, čija je visina 6.134 metra. Za taj vrh mogu slobodno reći da je fizički i tehnički tri puta teži od najvećeg vrha Evrope, Elbrusa. Lenjin bih preporučio samo planinarima sa ozbiljnim planinarskim stažom i iskustvom”, kaže Marković.
Dodaje i da se za 25 dana, koliko su on i njegova ekipa proveli u pohodu, tri planinara vode kao nestali.
“Za jednog smatraju da se baš nalazi ispod lavine koja je pukla tih dana, a mi smo nekoliko puta prelazili preko nje. Jezivo”.
Prvi pokušaj donio mu ogromno iskustvo
To što se prije šest godina nije popeo na Lenjinov vrh, Marković danas ne smatra neuspjehom, iako mu je to tada izgledao tako.
“Vremenom sam ukapirao da je taj neuspjeli uspon na Lenjin sve osim neuspjeh, 25 dana provedenih na toj planini ostala su duboko urezana u meni. Popeti vrh Razdeljnaja (6.134), preko svih tih pukotina koje se svakodnevno pomjeraju i pucaju, a mogućnost lavina vas očekuje na svakom koraku… i na kraju spavati na istom tom vrhu na minus 20 stepeni, svakom planinaru sa naših prostora može značiti samo još jedno ogromno iskustvo”.
Marković iskusan je planinar, posljednjih deset godina bavi se i visokogorstvom. Iza njega su Elbrus (5.642, Rusija), najviši vrh Evrope, najviši vrhovi više evropskih država – Mont Blanc (4.805, Francuska), Gran Paradiso (4.061, Italija), Zugspitze (2.962, Njemačka), Grosglokner (3.798, Austrija), Olimp (Mitikas, 2.918, Grčka), Triglav (2.864, Slovenija, Julijski Alpi), Veliki Korab (2.764, Sjeverna Makedonija).
Iza njega su i usponi na skoro šest i preko šest hiljada metara – Čačani (6.057), Misti (5.822), na Mont Blanc se popeo najtežom planinarskom rutom “Kozmik”…
Kako je ranije rekao, posebno je ponosan na to što se na teritoriji Prokletija popeo na preko 100 vrhova…
Upravo su ga decenije planinarenja i po, kako kaže, crnogorskim planinama i različite situacije tokom tih uspona, mentalno ojačale. Za uspon na Lenjinov vrh, ipak, dodatno se pripremao tokom posljednje godine:
“Da biste peli vrh poput ovoga, bitan je kontinuitet planinarenja, a ja sam za godinu dana možda preskočio tri vikenda. Znači bitno je da u nogama imate veliku kilometražu, i naravno trčanje je nezaobilazan način priprema”.
Uspon na Lenjinov vrh nije bio izvjesan. Vrijeme je prolazilo, a uslovi za uspon nisu išli na ruku njemu i njegovoj grupi, pa su i boravak u Kirgistanu produžili na još sedam dana, od prvobitnog plana.
“Iščekivanja” su, kaže za Maja.team, i najteži trenuci na ovakvim ekspedicijama.
I prvi put kad je učestvovao u ekspediciji na Lenjinov vrh, priča on, nije bila njegova odluka da odustane od završnog uspona.
“To je bila odluka tadašnjeg organizatora te ekspedicije. Od nas 12, samo je pola grupe tada izašlo na 6.134 metra, i vodič je odlučio da ‘završni uspon’ pomjerimo nekoliko dana i siđemo u bazni kamp za dobrobit cijele grupe i boljeg oporavka”, priča Marković.
U međuvremenu je, dodaje, palo skoro metar novog snijega, planina je zatvorila svoje puteve.
“A skoro 20 ozbiljnih ekspedicija iz našeg kampa odustale su od uspona. To je bio kraj sezone penjanja Lenjinovog vrha i ostalih sedamhiljadaša te godine. Ovaj put bio sam odlučan u svojoj namjeri i nije mi padalo na pamet da odustanem, znao sam da imam to u sebi”.
Kad govori o teškim trenucima na ovom putovanju, navodi trenutak kad je jedan član tima, kako ga predstavlja – “moj brat Sale Petrić”, zbog obaveza na poslu odlučio da se vrati za Srbiju.
“Nas troje koji smo ostali, nakon posljednjeg odrađenog aklimatizacionog uspona na 6.134 metra, spustili smo se u prvi bazni kamp na 4.400 (što je jako fizički naporno). Nakon provjere vremenske prognoze, ukapirali smo da moramo već sjutra veče da se vratimo nazad i da hvatamo ‘prozor’ utorak na srijedu veče, da nam je to jedina šansa za uspon”, priča on.
Njegovi supenjači iz tima, kako kaže, svjesni fuzičkog napora i nedostatka dana za oporavak, odlučili su da odustanu od dalje ekspedicije.
“Ja sam otišao da ‘šefa kampa’ i pitao ga za vodiča, jer ludost je ići preko glečera sam i na tim visinama solirati. On mi je u nedostatku vodiča dodijelio portera ‘Grišu’, koji usputno obavlja svoj dio posla i planinari sa mnom u tandemu u navezi. Porteri su momci koji nose teret od kampa do kampa i oni su plaćeni za to, Griša nije znao ni jednu riječ engleskog”, kaže Marković.
Kako dodaje, u tom momentu, djelovao je kao davljenik koji se hvata za slamku.
“Ali se ispostavilo da je porter zvijer od momka… iako fizički izgleda neuhranjeno”.
Na kraju, uspio je, i Marković se, sa porterom, 23. jula našao na Lenjinovom vrhu.
“Uspon na ovaj vrh koji je ujedno i nešto najteže što sam uradio u svojoj planinarskoj karijeri, posvećujem mojoj ćerkici Petri”, objavio je nakon toga na društvenim mrežama”…
Marković poručuje da planinarenje nije takmičarska disciplina, “već vid rekreacije kojom krećemo da se bavimo uglavnom vodeći se srcem”.
“Ne treba ići glavom kroz zid, već mudro čekati svoju šansu. Ako je taj neki zacrtani cilj van vaših mogućnosti i sposobnosti, poručujem vam da naporno radite na sebi, da se edukujete na raznim kursevima koji vam mogu pomoći da savladate taj neki izazov. Samo mudro i hladne glave, vrijeme je najbolje rešeto”.
Kao iskusan planinar, poručuje i da vas planina uči istrajnosti, staloženosti, slozi.
“I očvrsne vas u svakom mogućem pogledu. Poslije napora na planini i svega što doživite na njoj, uobičajene svakodnevne obaveze obavljate sa neuporedivo većom lakoćom”.
Po njegovom povratku u Crnu Goru, PSK “Međed”, čiji je Marković osnivač, u sklopu redovnih akcija kluba, u avgustu i septembru planira odlazak na Dolomite i Alpe.
“U januaru sa mojim bratom po planini, Bobom Janketićem (PSK “Brskovo”, planiram odlazak na najviši vrh Južne Amerike, koji se nalazi u Argentini, Akonkagva (6.961). A u julu 2026. godine PSK ‘Međed’ i PSK ‘Brskovo’ planiraju zajednički pohod na najviši vrh Evrope, Elbrus (5.642)”, najavljuje Marković i dodaje da će u eskpediciji biti i nekoliko žena “koje u tom momentu budu najspremnije za taj poduhvat”.
“Siguran sam da se ćeš Damira i ti biti među njima”…
