Sve će biti dobro. I bilo je, ne dobro, nego fenomenalno! Eto takva je, meni, godina za nama.
“Sve će biti dobro” zapravo je poruka sa čarapa koje sam našla i kupila drugaricama i sebi, simbolično, da nas prati u 2025. godini. Napravila sam tada i spisak nekih želja za nas, planinarskih uglavnom, bio je to skroman spisak, svega pet, šest stavki, a izvjesnom se činila samo jedna – Olimp.
Uradila sam daleko više. I sebi čestitam.
U 2025. godini, napunila sam 50, moja forma bolja je nego ikad. Ako ne računam neku atletiku i pokušaj rukometa u osnovnoj.
Samo na planini, na turama i u pet trail trka, u 2025. sabralo se 50 aktivnosti, tako kaže moj Suunto. To je praktično jedna planinarska tura nedjeljno. Na planinama sam prošla 628 kilometara, uz skoro 49.000 visinske razlike. To je pet i po puta visina Mont Everesta.
A šta sam to poželjela drugaricama i sebi za 2025. godinu?
Nakon što smo Biljana, Milena i ja pretprošle godine iskusile jednodnevni Highlander na Durmitoru, poželjela sam da to iskustvo doživimo ponovo, ali na pet dana. I desio se Herkules! Neizmjerno sam zahvalna jednoj Lili koja mi je tih pet dana pravila društvo, zahvaljujući njoj zapravo sam prelomila da ipak krenem u tu petodnevnu avanturu.
Hvala i mojoj družini, Biljani, Vesni, Gordani, Jovani, Almiru, što su nas pratili prvog dana. I hvala Tatjani, Nebeskoj kozici, koja me je dočekala na kraju tog puta, trebalo je „istrpjeti“ izliv emocija koje su me odjednom preplavile kad sam shvatila da je gotovo, da sam uspjela.
Na tom spisku želja za mene i „moje žene“, bila je i jedna neplaninarska želja – Split, Vis, Vela Luka. Nismo otišle, a ona koja je to najviše željela, rodila nam je V! Kakvo je to tek slavlje bilo! I već smo je upisale u planinarke.
Olimp je na tom spisku bio onaj cilj za koji sam odmah znala – desiće se. Jedino što nisam odmah znala je da to neće biti avgust, već da ću otići ranije, u junu, i da neću ostati sedam, već četiri dana, da ćemo iz autobusa, nakon što smo se vozili cijelu noć, uzeti rance, nositi ih 1.600 visinske, pa sjutradan, nakon što smo se popeli na Mitikas, najviši vrh Olimpa i Grčke, spustiti se oko 2.000 metara do mora. Prespavati i vratiti se nazad za Crnu Goru.
Na tom našem spisku bili su i Nepal, rezervni plan i kasica za 2026.
Nepal se nije desio, makar u dvije dvadeset i petoj. Kasicu za dvadeset i šestu nisam baš punila, ali – da se ne žalim, ne završava se ova godina baš praznih džepova.
Ali rezervni plan je baš iznenadio.
Ja sam u stvari 2025. htjela da počnem Kilimandžarom, nisam uspjela da se iskombinujem (sastavim sa parama) i u godinu sam ušla bez energije.
Kad je objavljen poziv za Musalu (Bugarska), iz tog minusa digla me je energija moje Biljane koja se već prijavila, lupila sam šakom o sto (doslovno, u našoj kafani), presjekla, pozajmila cepin, kupila dereze, jer u pitanju je bio zimski uspon, i desio se najviši vrh Balkana.
Poslije Musale nekako je sve samo krenulo nabolje. Makedonija, Titov vrh. U 2025, kao priprema za Olimp, umjesto na dva, kako je planirano, popela sam se na tri vrha Komova za dan. To je u 2025. u mojoj glavi i NAJ, WOOW momenat! I biće još dugo.
Olimp mi je poslije toga bio smiješan.
Tako osnažena, otišla sam na Highlander i nekako sa lakoćom na kraju prošla po Durmitoru tih stotinjak kilometara, noseći ranac koji teži trećinu moje kilaže.
U 2025. pošla sam prvi put na planinu sama. Suka Gruda. Nije najpametnije, ne bih posavjetovala da iko ide sam, ali – meni je trebalo da naučim da na stazi ne treba da se oslanjam na drugoga, nego da i sama čitam markacije, da se orijentišem u prostoru, na kraju – i da budem do kraja sa sobom.
To zapravo može da se doživi i na trail trkama, to je najbliže ideji „sam(a) u planini“, jer tada ne pratite vodiče ni grupu, već sami diktirate dinamiku.
U 2025. ja sam učestvovala u pet trail trka.
Prva, u februaru, bila je humanitarna, Bjelasica, snijeg, umjesto 12, prošla sam 15 kilometara, jer sam promašila stazu. Pa dobro, meni više u nogama. Visinske oko 600 metara.
Uslijedile su druge trke. Boka Bay Trail, april, 17 kilometara, 700 visinske. Bjelogrivac trail, jun, slična visinska, 19 kilometara. Prokletije trail, avgust, i tu sam malo promašila stazu, pa sam, umjesto 18, prešla 20 kilometara, uz 1.000 visinske. Orjenski đir, oktobar – kakav je to izazov bio za mene! I desilo se, i to sam prošla, 16 kilometara, ponovo oko 1.000 visinske.
Nije planinarska priča, ali u 2025, u novembru, završila sam i svoj prvi gradski polumaraton, Podgorica Millenium Run!
U godini za nama počinje svoju priču i Maja.team, i u istoj godini, Maja je dobila i prvo priznanje – Nacionalna turistička organizacija nagradila je najbolje medijske sadržaje koji promovišu turizam Crne Gore i jedan od tekstova koji su objavljeni na Maja.team je među njima.
U 2025. prvi put sam prošla kroz kanjon (Nevidio) i, važnije, prvi put skakala u vodu. Za mene je to baš ogroman izazov.
Završila sam i kurs sportskog penjanja u Malom alpinističkom klubu (MAK) i početni ljetnji alpinistički tečaj Gorske službe spašavanja (GSS). I čekam poziv za zimski.
Ovo je tek ukratko moja planinarska godina, bez detalja, i bez svega drugog što je činilo moj život i mene u 2025.
I ispalo je kako sam poželjela – uz sve izazove, a bilo ih je, sve je dobro.
To što imam spisak želja sa početka godine, pomoglo mi je da shvatim koliko sam premašila ciljeve.
Imam novi spisak. Ako se po prvom danu godina poznaje, a 2026. počela sam usponom na Vilu (Kučke planine), po snijegu, biće ovo, ništa manje od prošle, jedna dobra godina.
Sve će biti dobro, govorite sebi svakog dana. I da nije svaka neostvarena želja nužno nešto loše.
Ja sam mislila da je najveća drama to što nisam otišla na Kilimandžaro, da godina ne može biti dobra. Zapravo mi je taj „neuspjeh“ otvorio mnoga druga vrata… I sve je dobro!
I sve će biti dobro.
Vedro!
